U cara Trojana kozje uši

Pre neki dan čitam kako su “putničkom avionu Er Srbije marke ATP-72-200 padali delovi s aviona dok je leteo iznad Sofije”... Eto kako se lagano i bez većeg književnog nadahnuća metaforički može odslikati naša stvarnost: pošli smo u nekakvu Evropu, kao da letimo a delovi nam otpadaju, dovodimo u opasnost i sebe i druge...

Ako čovek pomisli da je “otpadnuti” deo na našem putu za Evropsku uniju (pa i Bugarsku) u stvari Kosovo – ljuto se vara: Kosovo od nas ne otpada slučajno, nego kao deo smišljenih napora premijera i predsednika Vučića da pronađe svoj Sveti Gral u Briselu.

Kako je moguće da se jedan ortodoksni nacionalista, miljenik Vojvode na granici Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sada zalaže za Evropu bez granica, i kako se postaje konvertit?

Da se razumemo, nemam apriori ništa protiv konvertita – nekima je jednostavno potrebno vreme da bi shvatili (ne govori džaba Kant u “Kritici čistog uma” da se čovek celog života mora pitati “šta mogu da znam” i “šta je potrebno da uradim”, te “čemu mogu da se nadam”). Ipak, nerealno je danas držati se romatizma i mišljenja da ljudi menjaju veru zbog intelektualnog i moralnog sazrevanja, zbog duhovnog uskrsnuća ili simbola koji su protumačili na način različit od dotadašnjeg!

Današnji su konvertiti dominatno iz redova pragmatika, a glavni junak ovog teksta je njihov suštinski ideolog.

Niko kao Vučić nije okrenuo puni krug: od nacionaliste i rojaliste, do mondijaliste i republikanca, a da to nije zasmetalo ni većinskoj Srbiji a još manje staroj dami Evropi.

Pojedinci koji shvataju veličinu ovog političkog i vrednosnog velobrta, shvataju i da žive u Trojanovom carstvu, pa rađe svoje mišljenje govore sa glavom u zemlji, nego javno. Stoga i problem opozicije: svako ko vidi kozje uši, biće sasečen nemilosrdnom sabljom Aleksandra Martinovića ili Maje Gojković i proglašen za otpadnika koji kvari carstvo. A tek kada se nesretnika dočepaju domaća braća Grim: Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević, naglo usahne svaka želja za istinom i realnim sagledavanjem carevine. Tako oni koji upozore da je Evropska unija stavila Srbiju na tzv. „sivu listu“ pojačanog nadzora u 2018. godini zbog netransparentnosti poreske administracije, dobiju duhovitu ocenu ministra finansija da nema ničega sivog osim što je njima “sivo u glavi”. Srbija se ovom “vicu” smeje, a trebala bi, kao i u slučaju svakog drugog sivila, da plače.

Još manje gadljiva na konvertite je Evropa, koja moral i etiku uglavnom iskazuje bruto nacionalnim dohotkom. Tako i bombardovanje uranijumom može biti milosrdno, ako uveća proizvodnju domicilne vojne industrije. Moral koji se meri dolarima neporecivo je dostignuće savremene civilizacije. Stoga Vučićev moral Evropa i svet visoko vrednuju: svake godine dobiju hiljade najpametnijih mladih Srba koje ne moraju da školuju, delove Srbije za “investicije” (na način “Eagle hills-a”), uskoro će i Kosovo sa svim prirodnim bogatstvima... Pa kako ne priznati evropejstvo našem demokratskom korifeju i proglasiti ga za “lidera zapadnog Balkana”? Zaista otkada je ovo poluostrvo na istorijskoj vetrometini, ni na istoku, ni na zapadu nije bilo konvertita spremnijeg na “evropske ustupke” u ime svetle budućnosti. Svoje. Dok su se Stefan Prvovenčanin ili kralj Milutin ženili Vizantijom ne bi li sačuvali teritorije, ovaj savremeni NEmanjić predaje teritorije, ne bi li se oženio Evropom.

Pa kakve veze ima kralj Milutin sa Er Srbijom? Suštinske. Da on nije stvarao teritorije, sada ne bi imalo šta da se razmenjuje za Er Srbiju.

Er Srbija, uz vodeni Beograd druga je najomiljenija igračka suverena sa Zapadnog Balkana. Konvertitima su u pravilu potrebni jaki simboli, koji navodno potvrđuju opravdanost njihovog prelaska u drugu veru. Takva je i Er Srbija, ustupljena braći Arapima za nepoznato malo. U vreme dok Etihad neslavno gasi svoje Er Berlin ili Al Italiju, naš mu Trojan oprašta dugove (na primer onaj veći od 2 milijarde aerodromu Nikola Tesla) i daje masne subvencije (od naših para), ne bi li njegovo konvertitsko čedo nastavilo da govori o opravdanosti njegove konfesione transformacije.

Ne smeta konvertit većinskoj Srbiji, ne smeta ni Evropi – pa šta da uradi zabrinuti pojedinac kome se čini da je odgovoran? Da poveruje u tezu Oldusa Hakslija iz Vrata percepcije da je meskalin jedino rešenje jer stvarnost odslikava drugačije, življim i radosnijim bojama? Da li je zaista rešenje ono koje je izrekao veliki Haksli na samrtničkoj postelji: “100 mikrograma LSD-a intramuskularno?”

Naravno, ne.

Svako od nas mora hrabro nastaviti da upozorava na delove aviona koji nam padaju na glavu - to je pre svega obaveza naše slabašne opozicije, ma koliko im braća Grim ili palčica Maja lično spočitavali sivilo u glavi.

Opozicija ne sme držati glavu u zemlji i baviti se sobom, već hrabro govoriti da su u Trojana kozje uši. Glavu u zemlji ne smeju držati ni intelektualci.

Svako ima svoj deo odgovornosti.

Nije vreme ni za bajke ni za viceve.

Hasta la victoria siempre.